Kongres prevodilaca u Moskvi

Da li je prevodilac u prozi rob

Da li treba prevoditi isto delo na isti jezik više puta i tako ga „osavremenjavati“, da li su izdavač i prevodilac saradnici ili suparnici. To su samo neka od pitanja o kojima se razgovaralo na Kongresu prevodilaca u Moskvi. Kongres koji se, u organizaciji Instituta prevođenja, održava već četvrti put, okupio je ovoga puta više od 300 prevodilaca iz celog sveta koji su pročitali 270 referata.

Među brojnim piscima koji su učestvovali u radu kongresa posebnu pažnju privukao je Evgenij Vodolaskin. Govoreći na plenarnoj sednici. on je posebnu pažnju posvetio odnosu između pisca i prevodioca.

„To su odnosi slični braku, ne može se ništa uraditi bez razumevanja i kompromisa. S jedne strane, autor mora da voli prevodioca i da shvati da je u svetu stranog jezika prevodilac glavni, dok prevodilac mora biti svestan gde su granice njegove slobode“.

Predstavnik Srbije

Kao predstavnik Srbije prevodilac Neda Nikolić Bobić govorila je o odnosu izdavača i prevodioca. O svom iskustvu na prevođenju dela Josifa Brodskog. Odlučila  je da zajedno sa koleginicom osnuje izdavačku kuću. Takvoj odluci prethodilo je i dvogodišnje čekanje na objavljivanje davno prevedenog teksta.

„Dosad je ’Russika‘ objavila mnogo knjiga po izboru prevodilaca. Može se izvesti zaključak da je najbolja saradnja između prevodioca i izdavača kad je prevodilac ujedno i izdavač. Onosno kada te dve delatnosti obavlja ista ličnost“, zaključila je Neda Bobić.

Izdavač Gojko Božović je predstavio ediciju 100 slovenskih romana, najveći međunarodni projekat prevođenja slovenskih književnosti, u čijoj je realizaciji Srbija otišla najdalje.

„Započeta pre deset godina. Ova edicija je, zahvaljujući radu Foruma slovenskih kultura, nacionalnih izdavača i nacionalnih žirija kritike. Oblikovana kao antologijski i reprezentativni presek romana pisanih i objavljenih na nekom od slovenskih jezika posle pada Berlinskog zida“, rekao je Božović.

Knjige iz ove edicije predstavljaju slovensku kulturu i na „neslovenskim“ jezicima i već izlaze na engleskom, španskom i portugalskom jeziku.

Ljubinka Milinčić postavila je pitanje potrebe izdavanja novih prevoda ruskih klasika. Koliko je opravdano ponovo prevoditi roman koji je već jednom odlično preveden, samo da bi se „osavremenio“ jezik? Znači li to da Tolstoja treba prevesti i na savremeni ruski jezik. S obzirom na to da se ruski jezik za sto godina izmenio čak i više nego srpski? U izlaganju je istaknuto da su savremeni prevodi klasika često tačniji. Prevodilačka praksa se menja, kao i to da savremeni prevodioci imaju daleko više mogućnosti za upoznavanje zemlje originala nego njihov prethodnici. Ipak, ostavljeno je otvoreno pitanje da li to obavezno znači da je prevod bolji.

Dobitnici nagrada

• Hoakin Fernandez (Španija) – za prevod romana „Očevi i deca“
• Ivana Turgenjeva, Selma Ansira (Meksiko) – za zbirku „Varljivi pejzaž ruske književnosti“
• Klaudija Skandura (Italija) – za poeziju Sergeja Gandelevskog
• Liza Hejden (SAD) – za prevod romana „Lavr“ Sergeja Vodolaskina.

Kongres je završen dodeljivanjem nagrada najboljim prevodiocima. Kao i usvajanjem dokumenta u kome se ističe da je kulturna diplomatija najefikasnija diplomatija. Književni prevod njeno najbolje sredstvo.